Za voćarstvo u Srbiji ovo je jedna od izazovnijih godina jer su cene u otkupu u odnosu na prošlu sezonu više nego prepolovljene. Poslednji podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da su u julu ove godine, u odnosu na isti mesec 2022, proizvođačke cene u ovom sektoru bile niže za 56,1 odsto, što ukazuje da su voćari usled krize na tržištu gore prošli nego ratari jer su žitarice u globalu, u istom periodu, bile jeftinije za 39,1 procenat.
Dr Aleksandar Leposavića iz Instituta za voćarstvo u Čačku, jedan od vodećih stručnjaka u ovom sektoru kaže za „Politiku” da su na obezvređivanje proizvođačke cene voća pre svega uticala ulaganja u đubriva, pesticide, odnosno imputi koji su u poslednje dve godine enormno poskupeli. Prema njegovim rečima, veći gubitak imaju proizvođači takozvanih radno intenzivnih kultura kod kojih je neophodno angažovanje velikog broja ljudi a to je uopšteno gledano celokupna voćarska proizvodnja.
– Zbog toga se ne može na isti način upoređivati pšenica, kao kapitalno intenzivna kultura gde jedan radnik kod nas može da uradi više desetina (a u Evropi i više stotina) hektara, i recimo malina, kupina i borovnica kao radno intenzivne kulture, kod kojih je za jedan hektar zasada potrebno dva radnika sa punim godišnjim fondom časova – objašnjava naš sagovornik.
Cena radnog sata u poljoprivredi, voćarstvu naročito, u našoj zemlji je sada 400, 450 dinara, a tokom berbe i 500. Što znači da je prosečna dnevnica 4.000 dinara pa i više od 5.000. Uz troškove hrane i smeštaja, na ovakve prodajne cene plodova većine voćnih vrsta zarada proizvođača je veoma mala, a postoje i oni koji nisu mogli da naprave pozitivnu računicu pa su berbu organizovali u okviru porodice ili su je prekidali, ne ulazeći u veće gubitke.
Ništa manji problem nije ni pad prodaje voća u svetu i kod nas. U ekonomskoj krizi voće se u većini slučajeva posmatra kao luksuz, čak i u zemljama sa boljim standardom. Ovo se posebno odnosi na takozvano luksuzno voće (a naša malina i borovnica spadaju u tu kategoriju) koje je veoma podložno elastičnosti tražnje.
Leposavić naglašava da obezvređivanje vrednosti voća nije jedini problem koji je zadesio naše proizvođače. Ova godina bila je prilično loša za proizvođače većine voćarskih kultura, koji su zbog nepovoljnih vremenskih uslova imali ogromnu redukciju prinosa o kojima se, napominje, vrlo često objavljuju podaci koji nisu ni blizu realnosti.
– Kada govorimo o padu prinosa kod većine voćnih vrsta na nekim lokalitetima je umanjenje i do 80, 90 procenata. A realno na području čitave Srbije više od 60 odsto u odnosu na prosečne godine. Kod šljive imamo proizvodne regione u kojima je rod u potpunosti izostao, što u celini gledano utiče na veliki pad proizvodnje kod nas– objašnjava naš sagovornik.
Slično je i kod ostalog koštičavog voća ali i kod jabuke a naročito kruške.
Kada je reč o nacionalnoj voćnoj vrsti – malini, pad prinosa se razlikuje u različitim delovima zemlje i on se kreće u proseku do nekih dvadesetak procenata u odnosu na prosečne prinose.
– Sagledavajući sve ove činjenice, očekivano bi bilo da prodajne cene voća u određenoj meri kompenzuju veće troškove i pad proizvodnje. To se, međutim, nije dogodilo – napominje Leposavić. Navodi primere da su proizvođači za kajsiju u čačanskom kraju dobijali 50 dinara a u Grockoj i okolini 35 za kilogram. Organizovanog otkupa trešnje nije bilo a male količine koje su izvožene u Crnu Goru plaćane su 140 do 200 dinara, višnja prve klase 60 a druge 40 dinara, šljiva za rakiju 30, a za izvoz u Nemačku 50 dinara.
Prema njegovim rečima, industrijska jabuka se trenutno plaća osam dinara za kilogram, a za prvu klasu vlada veoma malo interesovanje. Slično je i sa kruškom čija proizvodnja je već više decenija u krizi. Najveći pad otkupne cene ove godine zabeležen je kod maline. Cena je u odnosu na prošlogodišnjih 530 dinara, ove godine pala na 200 za kilogram, i to najzastupljenije sorte vilamet, što je prilično destimulisalo malinare. Slično je i sa ostalima, naročito proizvođačima kupine i jabuke, jer su im samo troškovi berbe sa ranijih 60 odsto, povećani na više od 70 procenata ukupnih troškova proizvodnje.
Naš sagovornik napominje da pad vrednosti voćarske proizvodnje beleže i druge zemlje koje gubitke pokrivaju na različite načine. Ukrajina je, recimo, zbog situacije u kojoj se nalazi devalvirala nacionalnu valutu na taj način stimulišući izvoz. Istovremeno, izvoz Čilea kod prerađenog voća i povrća u avgustu je premašio 1,7 milijardi dolara, što je za sedam odsto više nego u istom mesecu prethodne godine, uz svega dva odsto povećanja obima izvoza. Egipat je takođe povećao izvoz smrznutih jagoda na američko tržište a to uvećanje za prvih sedam meseci ove godine iznosi više od 17 odsto.
– Ovakvi primeri pokazuju da tržište treba pripremati, održavati i unapređivati prodajne lance. Mi smo u prethodnim godinama prilično poljuljali našu poziciju, pre svega oscilacijama u proizvodnji i u cenama. Ni marketing nam nije jača strana, morali bismo da poradimo i na strožoj kontroli proizvodnog procesa. Potrebno je proširiti i asortiman proizvoda od voća, što uz osavremenjavanje dizajna omogućava bolje pozicioniranje na sve zahtevnijoj svetskoj tržnici – kaže za naš list dr Aleksandar Leposavić.
Preuzeto sa: LINK
0 коментара